Mesec i Zemlja

Zemljin satelit Mesec  jedan je od najvećih u Sunčevom sistemu u odnosu na svoju planetu.

To ukazuje na mogućnost da je nastao u sudaru mlade Zemlje i nebeskog tela veličine slične današnjem Marsu. Astronauti koji su se spustili na površinu Meseca nisu pronašli nikakve znake života. Ipak, stene koje su doneli su mnogo otkrile o ranoj istoriji sistema Zemlja-Mesec. Jedan od glavnih uticaja jeste uticaj gravitacije Meseca na plimu i oseku mora na našoj planeti. Veruje se da je u dalekoj prošlosti Mesečeva putanja bila mnogo bliža Zemlji, i samim tim uticaj njegove gravitacije je bio mnogo jači. Učvršćujući Zemljinu gravitaciju Mesec je verovatno doprineo razvoju stabilne klime na Zemlji, što je možda bio preduslov za život.

 Mesečeva orbita i mene

Mesec kruži oko Zemlje na prosečnoj udaljenosti od 384.400 km. Oba tela zapravo kruže oko zajedničkog centra mase koji je smešten duboko u unutrašnjosti Zemlje. Potrebno je tačno 27,3 dana da se Mesec okrene oko svoje ose. Kako se i Zemlja istovremeno okreće imamo situaciju da je uvek ista strana Meseca okrenuta ka Zemlji. Tu stranu koju vidimo nazivamo bližom stranom dok ona druga koju nikada ne vidimo nosi naziv udaljena strana Meseca. Tokom svakog kruga neprestalno se menja ugao između Zemlje, Meseca i Sunca. Tako nastaju Mesečeve mene, počevši od punog meseca (kada se Zemlja nalazi između Meseca i Sunca) sve do mladog Meseca ( kada se Mesec nalazi između Zemlje i Sunca).

Uticaj Meseca na plimu i oseku

Dok se Zemlja i Mesec okreću oko zajedničkog centra mase na površini Zemlje se stvaraju dve sile. Privlačna sila Meseca najjača je na tačkama koje su mu najbliže. Ta sila stvara ispupčenost okeana prema Mesecu. Druga sila je inertna i potiče od kruženja zemlje oko tog centra mase. Usmerena je od Meseca i stvara plimsko ispupčenje na suprotnoj strani Zemljine površine. Kako se Zemlja okreće oko svoje ose ispupčenja prelaze preko površine i stvaraju dnevna kolebanja u nivou mora koja su poznata kao morska doba odnosno plima i oseka. Blago dejstvo na plimu i oseku ima  i gravitaciono dejstvo Sunca.

Pomračenje Meseca

Pomračenje Meseca dešava se kada Mesec kružeći oko Zemlje prođe kroz njenu senku. To može da se desi samo za vreme punog Meseca. Zemljina senka sastoji se od dve komponente, pune senke (umbre) i polusenke (penumbre). Astronomi razlikuju tri tipa pomračenja Meseca, koja se dešavaju otprilike jednakom učestalošću. U slučaju penumbralnog pomračenja Mesec prolazi kroz Zemljinu polusenku, što uzrokuje  samo blagu  zamagljenost Meseca. Kada se radi o delimičnom pomračenju , jedan deo Meseca prolazi kroz Zemljinu senku, a kad je reč o potpunom pomračenju, ceo Mesec prolazi kroz senku. Pomračenje jednog od ova tri tipa dešava se oko dva-četiri puta godišnje  i mogu ga videti golim okom  svi koji se nalaze na strani Zemlje na kojoj vlada noć. Za vreme potpunog pomračenja do Meseca ne dopire nimalo direktne Sunčeve svetlosti, ali zraci svetlosti mogu se presaviti prema Mesecu prelamanjem u Zemljinoj atmosferi. Zato što se dugotalasno (crveno) svetlo najviše prelama, Mesec poprima karakteristističnu crvenu nijansu.

U mnogim mitologijama postoje verovanja da u noćima punog Meseca mračne sile i razna stvorenja suprotstavljena čoveku dobijaju posebnu snagu. Nauka naravno negira ovakve mogućnosti i veruje da su ovakve pretpostavke nastale u davnim vremenima kada ljudi nisu imali objašnjenja za različite izglede i položaje Meseca na nebeskom svodu pa su mu pripisivali mistične moći.