Bajkalsko jezero, plavi dragulj Sibira

U dubini surovog, dalekog, nepreglednog sibirskog prostranstva smešteno je Bajkalsko jezero,  jedinstven hidrološki objekat. „Dragulj Sibira“, njegovo „plavo oko“, „srce Sibira“ samo su neki od nadimaka koji nam nesumnjivo pokazuju sa kakvom ljubavlju i poštovanjem narodi koji sa njim imaju dodirnih tačaka govore o Bajkalskom jezeru.

Geografski podaci  jezera

Geomorfološki Bajkalsko jezero predstavlja duboku potolinu ispunjenu vodom. Pretpostavlja se da je ono jedno od mnogobrojnih jezera u ovom delu Rusije koja su se formirala za vreme pleistocena (poslednjeg ledenog doba) kada je klima bila znatno vlažnija. Danas se jezero vodom hrani pritokama koje je skupljaju sa površine sliva od čak 500.000 km² Basen smešten u južnom delu Sibira uokviren je planinskim lancima, njegov ekosistem je gotovo potpuno nenarušen i po mišljenima mnogih predstavlja najveće prirodno čude ogromne ruske države.

Iako je „tek“ na devetom mestu po površini na svetu Bajkalsko jezero je najdublje na svetu (1620 m) i predstavlja ubedljivo najveći rezervoar slatke vode na našoj planeti. Procenjuje se da se oko 1/5 svetskih zaliha slatke vode  nalazi u Bajkalu.

Naučnici su izračunali da kada bi se sve reke sa naše planete ulivale u basen Bajkalskog jezera bilo bi im potrebno godinu dana da ga ispune vodom. Valjda otuda i ne čudi što na jeziku drevnog naroda Kurikan ime Bajkal znači „mnogo vode“.   

Bistra voda kroz koju se može videti i do 40 m u dubinu zamrzava se tokom surovih sibirskih zima (najčešće od decembra do maja) a sloj leda dostiže i do 2 m debljine. Umeće pecanja kroz pukotine u sloju leda koje lokalno stanovništvo neguje jedan su od najupečatljivijih utisaka koje retki turisti ponesu odavde. Čak i u najtoplijem delu godine temperatura vode gotovo nikada ne prelazi 10 podeljak celzijusove skale.

Jedinstveni živi svet Bajkala

Osim velike udaljenosti od gotovo čitavog ostatka sveta i jedinstvenih osobina jezerske vode živi svet jezera i okoline posebno ističe njegovu egzotičnost. Od oko 1800 životinjskih vrsta do sada pronađenih u jezeru više od polovine njih su endemske vrste, tj. ne mogu se pronaći ni na jednom drugom mestu na planeti. Posebno se izdvajaju golomjanka, riba koja rađa žive mladunce i bajkalska foka. Veruje se da su zbog izolovanosti mnoge vrste bajkalskog jezera ostale nepromenjene milionima godina. Sibirski vukovi, lisice i divlje mačke koje vrebaju u okolnim šumama upotpunjuju jedinstvenu faunu regije.

Na slikovitim vidikovcima okolnih sibirskih šuma gotovo je nemoguće pronaći drvo koje nije okićeno zavezanim trakicama i krpicama. Ovo je rezultat verovanja da ko to uradi ispuniće mu se želja da se jednog dana vrati i ponovo uživa u lepotama legendarnog jezera.

Stanovništvo pribajkalske oblasti

Da bi se potpuno osetio duh života ovog dela Sibira neophodno je upoznati se i sa načinom života lokalnog stanovništva. Oko jezera se nalazi nekoliko manjih gradova i mnoštvo razbacanih sibirskih sela. Stanovništvo je siromašno i ruralno ali svakim svojim gestom se trudi da pokaže nadaleko čuveno gostoprimstvo kioje ih je proslavilo širom carske Rusije i dalje. Najpopularnije letovalište je Listvjanka sa oko 1500 tipičnog bajkalskog stanovništva, a nezaobilazni lokalitet jeste i najveće ostrvo na jezeru Olhon na kome se najčešće praktikuju šamanski verski obredi koji su se zadržali ovde u kombinaciji sa drugim religijama koje je stanovništvo delom prihvatilo. Još jedan dokaz koliko su Rusi ponosni na svoj Bajkal jeste i podatak da kada ih upitate šta je ono što najpre treba obići na traski Transibirske železnice koja je duga skoro 10.000 km gotovo u glas će vam odgovoriti Bajkalsko jezero.