Čiloe, ostrvo gde se sastaju čarobnjaci

Odvojeno od kopna tek uzanim kanalom Čakao ostrvo Čiloe sa kontinentom deli 2 živopisna zaliva nazvana Ankud i Korkovado. Ono je zapravo najveće ostrvo istoimenog arhipelaga i drugo najveće čileansko ostrvo (iza Ognjene zemlje). Zbog jedinstvene prirode ostrva, prvenstveno živog sveta, međunarodno je zaštićeno i poznato. Međutim, ono što možda još više budi znatiželju jesu priče o posojanju magije na ovom ostrvu.

Generacije žitelja odrasle su na fascinantnim mitovima i legendama a u mnoge se i danas veruje. Kako se na ostrvu od vajkada, pa i u današnje vreme, sastaje tajno bratstvo čarobnjaka pod imenom “bruho“ valjda i nema druge nego verovati u magiju. Bratstvo se sastaje u tajnim pećinama na ostrvu gde većaju o bitnim životnim pitanjima. Kako ih niko do sada nije video, pitate se verovatno!? Razlog leži u činjenici da se na tajnu lokaciju dolazi u obliku ptice ili pod „makunjom“. A makunj je ogrtač sašiven od kože mrtve devojke i masti umrlih hrišćana. Ako vam je ovo gozno nikada nećete postati čarobnjak jer je izrada jednog ovakvog odevnog predmeta deo „prijemnog ispita“ za čin čarobnjaka. Kada ga položite i završite sa obukom dobijete moći poput bacanja čini, izazivanja pospanosti i ćelavosti kod drugih ljudi i ostale veštine neophodne za preživljavanje u moderom društvu.

Mi dalje u tematiku „prave“ magije nećemo ulaziti. Ali moramo reći da je priroda ostrva jednom rečju magična. Unikatne životinje poput patagonijskog oposuma, najmanjeg jelena na svetu (patuljasti andski jelen poznat kao pudu) ili kodkodi divlje mačke možete pronaći samo ovde. Obale naseljavaju Magelanovi i Humboltovi  pingvini. Ovde raste i jedna od najvećih zeljastih biljaka na svetu čija visina prelazi 2 m. Ostrvo je inače tek posle poslednjeg ledenog doba izgubilo vezu sa kopnom  pa valjda otuda i legende koje su sa kolena na koleno prenete o tome kako je zla zmija Kai Kai odvojila ostrvo a neverne Tome uveravaju u njeno postojanje posle svakog jačeg zemljotresa za koji kažu da nastaje kao plod njenog besa.

Izolovanost je lokalne Indijance sačuvala od stanovnika kopnenog dela kontinenta ali ne i od španskih brodova. Dolaskom Španaca ostrvljani postaju robovi ali uprkos svemu sačuvali su svoje običaje, mitove, istoriju...

Iz ovog za njih mračnog razdoblja sačuvane su drvene kapele i male jezuitske crkve koje postaju deo UNESKO liste od 2000. godine. I ostatak ostrva čine lepe drvene kuće i građevine često karakterističnih jarkih boja. Žitelji su mirni i gostoprimivi ljudi koji žive laganim i jednostavnim životom. Gotovo sve žene učestvuju u izradi prelepih predmeta od šarene vune (džemperi, pončoi, prostirke, prekrivači...) dok muškarci prave neverovatni liker od šafrana. Izvozom ovih proizvoda na kontinent obezbeđuju se sredstva za život.

Izolovanost i udaljenost dopinele su da ostrvo ne bude zaprljano uticajima modernog društva i masovnog turizma. Zato i jeste jedinstveno, neobično i pre svega prelepo mesto koje se preporučuje za jedno malo drugačije putovanje.