Kanjon Kolke, potpuno odsečen od sveta

Sakriven od sveta

Tek nekolicina ljudu godišnje obiđe Kanjon reke Kolke zavučen u visoke peruanske Ande. Do njega se dolazi starim prašnjavim putem kroz sprženu zemlju nalik na mesečevu površinu. Putovanje je donekle i opasno jer ledene bujice, koje jure niz planine čiji vrhovi prelaze 4000 metara, neretko odnesu deo puta pa se umesto kolovoza pred vama odjednom stvori nepregledni ambis. Može se slobodno konstatovati da je ovaj predeo odsečen od ostatka sveta.

Neobična prirodna lepota

Nagrada za upornost onima koji se ipak domognu nekog od okolnih vrhova je pogled koji oduzima dah. Pravilan usek koji izgleda kao je uklesan jednim udarcen indijanske sekire proteže se kilometrima u dubinu i u nedogled u dužinu. Po dolini su razbacani ugašeni vulkani a stene neverovatnih oblika i šara podsećaju nas kako priroda ume da se zaigra. Obrisi ugašenih vulkanskih kupa raštrkani su svugde po horizontu. Ima ih čak 86 i po njima je mesto dobilo ime Dolina vulkana. Između nje i Pacifika razbacano je na hiljade belih stena. Ukrašene su neverovatnim crtežima. Na nekima se jasno vidi crtež sunčevog diska, na drugoj pak zmije, lame i ostalih životinja ovih predela. Neke su veoma misteriozne jer se na njima vide skice ljudi koji na glavama imaju nešto poput kacige. Ne zna se ko je crteže izradio ali se zna da su veoma stari i da je nemoguće da predstavljaju astronaute (na koje pomalo podsećaju) pa mnogi tvrde da da su na njima crteži vanzemaljaca sa kojima se neko nomadsko pleme ove puste zemlje nekada srelo.

A kada već pominjemo plemena red je naglasiti da surova i gotovo neživa priroda nije nikada predstavljala dovoljan razlog za odlazak odavde pripadnicima plemena Koljagve. Za sebe kažu da potiču sa padina šiljatog i snegom pokrivenog vulkana Koljagvate a da bi i sami podsećali na zemlju svog porekla nose izrazito šiljate šešire pomalo smešnog oblika. Veoma su stidljivi i neobični modernim ljudima.

Ni biljke i životinje nisu odustale od ove surove i puste zemlje. Ali su se prilagodile i postale jedinstvene. Najdominantnija biljka podseća na loptu sa ogromnim bodljama. U pitanju je biljka puja iz čijeg loprastog stabla rastu listovi dužine između metar i dva načičkani povijenim bodljama koje odbijaju životinje. Biolozi veruju da se ova biljka hrani pticama koje nekako sviju gnezdo među njenim listovima. Hemijska jedinjenja koja ova biljka luči potom razlažu telo ptice i time obezbeđuju materije za rast i razvoj.

Tela malobrojnih kopnenih životinja i drugih ptica hrana su najvećeg svetskog lešinara, andskog kondora. Ptica grandiozne veličine (raspon krila do 3,5 m) prilagodila se opstanku na taj način što po 5 godina ne nosi jaja sve dok se jake oluje ne obruše na mesečev pejzaž Anda. Posle oluje tela raznih životinja ostaju razbacana po kanjonu reke Kolke. A to znači izobilje hrane za kondore i njihove mladunce.

Prava je šteta što za jedan od najdubljih svetskih kanjona sa neverovatnim pejzažom, biljkama, životinjama i ljudima skoro niko nije ni čuo. A možda je i tako bolje. Ljudi ono što otkriju često i unište.