Dolina smrti

Suvi, sprženi pustinjski predeli opravdavaju ime koje dolina nosi. Dešava se da po godinu dana ne padne ni kap kiše a temperature iznad 50^o znaju da potraju neprekidno nedeljama. Retke kiše obično se sruče u vidu snažnih pljuskova i više u bujicama odnesu zemljišta nego što ga natope. Toponimi poput Kanjona suvih kostiju, Mrtvačev prolaz ili Pogrebne planine potkrepljuju priče o kako se surovom i sablasnom kutku naše planete radi...

Geografske odlike doline

Čitava dolina nastala je kada su veliki stenoviti blokovi potonuli duž dve rasedne linije dok su se okolne planine izdizale. Tako je nastao dubok i zatvoren rov koji dodatno skuplja toplotu. Nedostatak padavina uslovljavaju visoke planine Sijera Nevade koje sprečavaju prodor vlažnih vazdušnih masa. Na taj način smo dobili nisku dolinu (najbiža tačka 86 m ispood nivoa mora), usred kontinenta, koju vrelo sunce svakodnevno prži a kiše su pravi raritet.

Teško je poverovati da je ovde nekada postojalo išta osim sprženog peska, kamena i pustoši. Ipak geološki dokazu uveravaju da je nekada klima ovog podneblja bila vlažna, sada spržene pustinjske doline nekada su predstavljale rečna korita a Đavolji teren za golf je nekada bio na dnu dubokog jezera. To vreme je davna geološka prošlost. A u surovoj sadašnjosti Doline smrti preživljavaju samo najizdržljiviji. Američki mufloni prilagodili su svoje potrebe za vodom pustinjskim uslovima, zvečarke se kreću u skokovima kako bi što manje dodirivale vreo pustinjski pesak, stabla i lišće biljaka prekriveno je dlačicama da bi se isparavanje svelo na minimum... Živi svet je redak ali Dolina smrti ipak nije potpuno mrtva.

Jedna od najvećih naučnih misterija jeste kamenje koje samo klizi po pustinskom tlu Doline smrti. Nestvarno deluje pogled na stazu koja niotkuda počinje na sprženoj pustinjskoj podlozi i vodi do velikog kamena gde se završava. Pretpostavlja se da posle jakih kiša tlo postaje ekstremno klizavo a jaki vetrovi po njemu guraju velike kamene blokove otavljajući trag. Još uvek nema pouzdanih dokaza ovoj teoriji.

Slučajno otkriveni pakao na Zemlji

U vreme kada je zlatna groznica snažno drmala Ameriku grupa tragača je slučajno otkrila ovu dolinu. Bilo je to 1.849. godine kada je grupa slučajno skrenula sa puta u nadi da će pronaći prečicu. Umesto toga pronašli su sablasnu dolinu iz koje niakako nisu mogli da pronađu izlaz. Kada su to konačno uspeli, već na izmaku svoje snage, jedan od njih je povikao: „Zbogom, Dolino smrti“. O dolini su vremenom krenule da kruže strašne priče i legende ali zbog verovanja da u njoj zaista ima mnogo zlata hrabre ekspedicije su zalazile i tragala za njim. Mnoge je zatekla strašna smrt zbog nepripremljenosti na surove pustinjske uslove. Mala naselja su nicala brzo i nestajala još brže, čim bi se kopači uverili da nema zlata u blizini. Ostajala bi sama poput aveti čineći zastrašujući pustinjski pejzaž dodatno sablasnim. Najveće naselje je dostiglo 500 stanovnika, bio je to rudnik zlata Skidu. Poput ostalih brzo je postao „avetinjski grad“.

Zlatna groznica odavno ne drma Ameriku pa je Dolina smrti osvljena prirodi na miost i nemilost. Danas je ona Nacionalni park i samo retki zaljubljenici u prirodu zalaze ovamo da se dive njenim lepotama. Ne smeju da zaborave da je sa temperaturom od 56,7 stepeni Celzijusovih Dolina smrti dugo držala svetski rekord kao najtoplije mesto naše planete.