Ahagar, inspiracija za priče iz Hiljadu i jedne noći

Suv i vreo pustinjski vazduh lebdi poput izmaglice pred vašim očima. Umesto horizonta negde u daljini viori se ogromna zastava. Tek kada iz bezbrižnog okruženja oaze Salah krenete na jug shvatate da je to beskonačna zatalasana litica koja se u nedogled proteže na obe strane dokle god vam seže pogled. Ta „kamena zastava“ je najseverniji bedem planinskog masiva  Ahagar. U okeanu saharskog peska ovaj ogromni kameni masiv (površine jednake evropskoj državi Francuskoj) izgleda kao da lebdi iznad užarenog peska. Sa tri strane je oivičen izuzetno strmim i nepristupačnim liticama dok se na zapadu postepeno spušta u Tanzeruft, poznatu kao „Zemlja žeđi“, ozloglašenu zbog činjenice da su u njoj skončali nebrojani nesrećnici napušteni od strane svojih karavanskih saputnika.

"Kraj sveta"

Ovaj ogromni planinski masiv u svom središtu poznatom pod nazivom Atakor je pre mnogo miliona godina doživeo veliko vulkansko pražnjenje tokom kog su reke lave donele enormne količine bazalta debljine 180-200m. Atmosferske (ne)prilike su od njega vremenom stvorile nepregledne gomile vulkanske šljake ali i neke nestvarne oblike reljefa. Tornjevi, igle, stogovi i ostali neverovatni oblici fonolita paraju vrelo afričko nebo do visine od preko 3000 m.  Vremenom razlomljene stene dobile su karakteristični oblik ogromnih orgulja. Ipak, lepota ovih predela ljudskom oku samo je privid. Čitava regija je pusta, bez ikakvih znakova vegetacije ili života. Najbolji opis ove surove zemlje dali su Tuarezi, nomadi koji preko 2000 godina opstaju u ovim surovim predelima. Njihov naziv Asekrem koje se može prevesti kao „kraj sveta“ dovoljno govori sam za sebe. Kiša na Ahagaru pada izuzetno retko i u jako malim količinama. Ponegde se ona nakupi u strmim kamenim kanjonima koji sprečavaju njeno brzo isparavanje pa se povremeno formiraju i jezerca u malim basenima. Ona su spas za stoku od koje Tuarezi žive a njihov život se odvija u retkim ali veoma lepim i šerenim oazama.

Skromni čuvari pustinje

Priča o Aharagu, o Sahari,  a možda i o celoj Africi nije potpuna bez priče o Tuarezima. Uporan, ponosan i skroman narod koji milenijumima preživljava „bez ičeg“ u surovim pustunjskim predelima crnog kontinenta zaslužuje veliko poštovanje celog sveta. Muškarci iz ovog plemena su mahom visoki i crne puti i u obavezi su da od puberteta do kraja života nose veo. Osim što ih štiti od vrelog sunca i suvog pustinjskog vetra pomaže im u odbrani od zlih duhova koji mogu ući u telo kroz usta. Od oružja nose dugačke mačeve i noževe a štit im je od kože belih antilopa. Neki istoričari veruju da su današnji Tuarezi potomci vozača bojnih kola koji su poreklom iz Libije prolazili ovim podnebljem oko 1000. godine pre nove ere. Sama reč tuareg se prevodi „od Boga napušteni“ a proizilazi iz činjenice da su dugo odbijali da prime islam a čak i danas odstupaju od njegovih najstrožih pravila. Žene ne nose veo i imaju ogroman uticaj u porodici.

Interesantni svetskoj javnosti su postali krajem 19-og veka kada su naplaćivali zaštitu karavanima koji su tuda prolazili. Ekspedicija koju je poslala Francuska sa ciljem da istraži potencijalne trase autoputa kroz njihove zemlje napadnuta je tako munjevitom brzinom uprkos primitivnim oružjima da su tuareški ratnici odmah proglašeni nepobedivim.

Šta je legenda a šta istina?

Ono što ih u moderna vremena čini drugačijim jeste poštovanje starih tradicija ali i nebrojane legende koje se za njih vezuju. Priča o kraljici Atlantide Antileji je u prvim decenijama dvadesetog veka intrigirala svetsku javnost. Posmtrni ostaci žene sahranjene uz sve kraljevske počasti otkriveni 1925. kao i pećinski crteži pronađeni 3 godine kasnije proglašeni su „neoborivim dokazima“ o postojanju Atlantide i grobnom mestu legendarne im kraljice. A koliko vrelo pustinjsko sunce i sablasni oblici Ahagara lako inspirišu na pričanje priča i stvaranje legendi najbolje govori slučaj lepe Šeherezade. Ona je inspirisana baš ovim predelima izmislila 1001 priču produživiši tako svoj život u zarobljeništvu...