Obala Kostura, zastrašujuće mesto na sudaru pustinje i okeana

Na jugu Afrike između pustinje Namib i obala Atlantskog okeana smeštena je jedna od najsablasnijih i najusamljenijih lokacija naše planete. Obala je smeštena između najvećih peščanih dina na svetu. Portugalski pomorci su ovoj obali dali naziv „Obala pakla“, lokalno stanovništvo je zove „Mesto koje je Bog stvorio u besu“ a švedski istraživač Čarsl Anderson je 1859. rekao:“Bilo bi bolje umreti nego biti prognan u ovakvu zemlju“.  I dan danas uz ime Obala Kostura kao prirodni nastavak rečenice sledi dodatak – Najopasnija obala na svetu.

Geografske odlike obale?

Posmatrana iz vazduha, Obala Kostura je izbrazdana milionima zlatnih dina koje se šire na severoistok od Atlantskog okeana do šljunkovitih ravnica u unutrašnjosti. Između dina izranjaju drhtava priviđenja iz sumornih ploča pustinjskih stena, poslednjih ostataka tla koje je prekrio pesak koji se u toku jedne godine može pomeriti i za 15 m. Na obali struji hladna Benguelska struja koja dovodi gustu maglu okeana (Angolci je nazivaju "cassimbo"). Vetrovi duvaju s kopna na more, kiša pada retko a  količina padavina ne prelazi 10 milimetara godišnje -  klima je negostoljubiva. Obala je uglavnom peščana ponegdje sa hridima. Južni deo sastoji se od šljunkovitih ravnica, dok se severno od Terasa Bay-a pružaju visoke peščane dine.

Naučnici retka suva rečna korita nazivaju "linearnim oazama", pošto podzemne vode hrane neverovatan broj biljaka i životinja. Ovamo dolaze sisari iz Namibije da pasu travu i brste grmlje koje preživljava zahvaljujući vlazi. Slonovi svoje surle zabadaju duboko u pesak tražeći vodu. Oriks antilope grebu po prašnjavoj površini svojim papcima tražeći bilo kakav trag vlage. Na ovoj obali, na kojoj se pustinja i more sudaraju u prizoru tutnjajućih talasa i pitomih plaža,  talasi donose u zoru na obalu milione raznobojnih kamenčića granita, bazalta, peščara, ahata, karneola i kvarca. Kada se približava noć i magla prodire u dine, sićušni stanovnici Obale Kostura pojavljuju se iz peska da sakupe vodu iz magle - to je jedina vlaga koju će ikada dobiti. Pojavom novog dana nastavlja se i čudo života u pustinji. Grantova zlatna krtica, koja je tek nešto duža od prsta i sasvim slepa, zaranja duboko u pesak gde vreba skakavce i insekte koji traže sklonište od sunca. Bube crni tvrdokrilci dube na glavi čekajući da se magla kondenzuje na njihovim leđima i formira kap. Biljka Welwitschia mirabilis ima samo dva lista, ali su oni široki i do tri metra čime se povećava upijanje vlage... Naizgled sve izgleda kao „normalno“ pustinjsko okruženje osim...

Kako je obala dobila ime?

Obala Kostura je dobila svoje ime kada se švajcarski pilot Karl Nauer srušio negde na obali 1933. godine dok je leteo iz Cape Town-a prema Londonu. Novinar je napisao da bi njegovi ostatci jednog dana mogli biti pronađeni na Obali kostura. Nauerovi posmrtni ostatci nikada nisu pronađeni, ali je ime zadržano. 

Otkud Obali Kostura reputacija koja je prati ?

Obala je čuvena po nasukanim kitovim kostima koji je pokrivaju, kosti su ostaci kitolova koji je još uvek aktivan.  Osim kitovih nebrojani “skeleti” nasukanih brodova ukrašavaju negostoljubivo pustinjsko okruženje. Ako vam kosti kitova i brodova nisu dovoljni  ni ljudski skeleti nisu retkost…

Opasne suprotne struje, snažni vetrovi, magla koja se iznenada prišunja, kao i grebeni čiji nazubljeni prsti ponekad sežu duboko u more, prouzrokovali su propast mnogobrojnih brodova duž čitave Obale kostura. Priče govore o mnogobrojnim ljudima koji su preživeli brodolom i dokopali se obale, srećni što su živi, a onda postali žrtve spore smrti. Olupine putničkih brodova, topovnjača, galija, koča i brzih jedrenjaka leže razbacane duž cele obale.

Dvanaest obezglavljenih ljudskih skeleta, koji su ležali zajedno na obali sa dečijim skeletom uz napuštenu kolibu nađeni su 1943. gobine. Na obližnjoj steni bila je ispisana poruka: "Nastavljam prema reci 100 km severno odavde, a ako iko ovo nađe i krene za mnom, Bog će mu pomoći". Ova poruka je napisana 1860. godine. Do danas nije otkriveno ko su bile tragične žrtve, kako je došlo do njihovog brodoloma i zašto su nađene obezglavljene.

Na sreću nije bilo sličnih pronalazaka u bliskoj budućnosti ali strahopoštovanje prema moćima prirode u ovim krajevima oseća se na svakom koraku. Za ljubitelje safarija postoji tura koja vodi u ove nepristupačne predele a na svakoj reklami i brošuri pronaćićete oznaku “Samo za hrabre”.